DA NE bojkotujem?
|
“Ako bojkotuješ referendum onda si isti kao onaj što ga ne podnosim...“ Je li to jedini argument da mi kažeš DA NE bojkotujem? E, onda ću da bojkotujem! Evo zašto... Sigurno nisam isti kao taj što ga ti ne podnosiš, ali se takođe mnogo razlikujem od tebe koji ljude deliš na one koje podnosiš i koje ne podnosiš. Mada čujem da ih deliš i po mnogo drugih osnova, ali ovaj ti je najsebičniji i najgluplji jer ima najmanje smisla. Koga se, osim tebe, tiče koga ti podnosiš, a koga ne, i kako to odjednom može da postane opšti argument? Ti to izvodiš iz, samo tebi poznate, činjenice da si ti neko koga treba slušati. A to, pak, držiš činjenicom jer si na vlasti ili planiraš da budeš. Činjenice ne nastaju ubeđivanjem da to jesu, metodologija je malo komplikovanija. Na primer, da bi postao neko koga treba slušati moraš prvo mnogo toga da čuješ, u čemu je prvi korak da naučiš da slušaš. Evo prve vežbe.
Recimo svi ljudi koji su se odlučili za bojkot nemaju iste argumente protiv Ustava, nego isti cilj. Da on ne bude izglasan, Zato, dakle, nisu svi oni isti, kao što nisu isti ni svi koji su za ustav. Jedan deo njih nije za to da Ustav bude izglasan jer ne žele da učestvuju u prevari zvanoj „očuvanje Kosova“, drugi ne žele Ustav koji državu definiše kao imovinu jednog i ostalih naroda, mnogi su pak nezadovoljni što ste ga pisali godinama, a predstavili za noć i po i želite da ga mi ostali izglasamo za mesec i, ‘ajd, i po... Malo je onih, mada ne verujem da ih baš i nema, kojima smeta što neće moći da se kopiraju ovde nego će morati da idu u neku od susednih zemalja gde to takođe nije dozvoljeno, ali tamo će možda moći da plate, pa na crno da ispadnu beli, kako ih ne bi pljuvali po stadionima. Pljunuti on, samo beo, dakle nema više pljuvanja. Građani su, kažeš na prvoj strani, uzeli u obzir sve kosovsko-metohijske istorijske okolnosti i sad hoće da donesu Ustav. Nije tačno. Niti je narod uzimao bilo šta od istorijskih okolnosti, jer nisu potpune u obaveznoj epskoj poeziji, ni u „s kolena na koleno“ prozi, pa ne zna kakve su, niti je bilo šta drugo uzimao... Nije ostalo od tebe. I nije tačno da je odlučio da donese Ustav, to si odlučio ti, a podmećeš narodu da ga potpiše, valjda da bi se i on osećao važnim, a ti skinuo dogovornost sa sebe. Kako to građani donose nešto za šta su morali da kupe novine (strogo određenog dana) da bi uopšte videli? Osim ako ne misliš da ga donose oni koji idu po novine ujutru, onda dobro, oni donose, to je tačno. Ali ovi što su sedeli kod kuće, ili oni što ih novine i ne zanimaju, oni sigurno ništa ne donose, pogotovo ne Ustav. Njima je samo ponuđeno da potpišu ono što si ti doneo, a ni to ne mogu onako direktorski, da bar njima neko nekad donese nešto na potpis, nego moraju da odu u obližnju školu (opet) ili mesnu zajednicu (opet) i da se prvo zapljuju, da ih neko drugi ne bi, pa onda da ih istuširaju, da se obrišu i onda pred svima kažu taj sudbonosno-svadbarski odgovor. Mislim ne moraju pred svima, ali šta ima da se kriju, ionako su svi koji će biti u toj prostoriji biti plaćeni samo zato što imaju isti odgovor. Oni koji su protiv, tog dana i ne ulaze te druženje korisne sobe, jer nemaju pravo da vide da li si ti pošteno organizovao potpisivanje. E, sad si najniže pao... Opet si sve organizovao kao onaj multifunkcionalni kadija iz narodne poslovice. A ovi što donose, mislim novine, samim tim i Ustav, ovih dana doneli su još jedno čudo. Doneli su i odgovor za referendum, opet u novinama. Državna firma koja se bavi mobilnom telefonijom poklanja svima „ono što već nose u srcu, kako bi mogli da to imaju i u mobilnom telefonu“ –grb, zastavu, himnu... Jedini uslov je da napišu Da u poruci i da je pošalju. I to, pazi, transplatacija za džabe, iz srca u telefon, samo ako kažu „da“. E, pa to je neverovatno! Korišćenje državne firme u promociju sopstvenih odgovora, mislim stvarno... Ovi što bi rekli NE, Ustavu ili referendumu svejedno, nemaju pravo na transplataciju, valjda je princip da prvo mogu ovi medicinski najugroženiji, pa zbog toga ovi NE moraju da se solidarišu. Ali opet, bio je red da prvo pozoveš na solidarnost, a ne da sam praviš trijažu, ipak državna firma pripada i ovima drugima. I pare, državne pare, pripadaju i jednima i drugima, molim lepo. I one što si potrošio na bilborde. Nigde ne piše da si ti platio, baš sam zavirivao, čkiljio i pored onoga gde piše ko štampa, ali nigde da vidim po zakonu obavezan podatak – ko je naručilac. I shvatim, mora da sam ja. A na njemu piše „dobri dani za dobro Srbije“... ovo i ono. Ja to nikad ne bih rekao, mislim ne bih se tako izrazio čak i da tako mislim. Nekako mi je mnogo glupa formulacija, a tek značenje. I to sve od mojih para. Kao, i ta poruka je sada za neko opšte dobro, pa malo i iz mog džepa. Nije da neću da dam za opšte dobro, hoću, ali opšte dobro se još prevodi i kao javno dobro, i onda zaključim: Niti je javno, niti je dobro. Tajno je i loše, mnogo loše. |
Verzija za stampanje
Nazad na vrh
