Posao po cenu prava radnika?
Citirane definicije su preuzete iz Člana 23 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i predstavljaju deo Deklaracije koji se bavi socijalnim i ekonomskim pravima, uporedo sa članovima koji se bave socijalnim osiguranjem, slobodnim vremenom, životnim standardom i obrazovanjem. Čak i površim pogledom na ove odrdbe, vidi se da su u zemljama jugoistočne Evrope, kao i u drugim zemljama u tranziciji, ova prava manje ili više zanemarena na putu od autoritarne jednopartijske, planirane ekonomije ka demokratskim, tržišno orijentisanim ekonomskim sistemima. U najboljem slučaju, ovi napori u svim tim zemljama je trebalo da se zasnivaju na socijalnom liberalizmu koji je svprisutan u kontinentalnoj Evropi i državama društvenog blagostanja u "staroj" EU. U najmanju ruku, to je bila generalna ideja. Mnogo uobičajeniji pristup ovom problemu se zasnivao na laissez-faire politici, koja je prisutnija u angloameričkom delu sveta, i koja ograničav ulogu države i drži se stava da će tržište obezbediti pravednu redistribuciju bogatstva u svim slojevima društva. Pored toga, postojali su rastući trendovi globalizacije, i tendencije koje izlaze u susret potrebama kapitala da seli proizvodnju u one oblasti sveta gde je radna snaga najjeftinija; kao i činjenica da svako ko pokuša da razgovora o čak i najumerenijim socijaslističkim (ili socijaldemokratskim) idejama, u zemljama koje su tek nedavno izašle iz realnog ili samoupravnog socijalizma ka kapitalizmu slobodnog tržišta, snosi rizik da bude prozvan kripto-boljševikom ili komunistom, verovatno dvema "najružnijim" rečima u današnjem svetu. Ovaj tekst nastaje u predvečerje 1. maja, Medjunarodnog praznika rada. On obeležava veliku borbu iz 19. veka, u kojoj su se socijalistički i radnički pokreti borili osmočasovni radni dan, fer uslove rada i fer plate. Šta mi imamo da pokažemo, u ovom vremenu i na ovom prostoru, u odnosu na četiri tačke Člana 23 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima koje su citirane na početku? Pravo na rad, kako je definisano u Članu 23, danas je, izgleda tema velike debate, koje je skoncentrisana oko pitanja da li to pravo treba shvatati bukvalno, kao pravo svake osobe da bude zaposlena na položaju koji donosi platu i koje treba da sprovede država obezbedjujući posao za sve gradjane, ili kao prevenciju situacija u kojima je osoba sprečena u pokušajima da uživa to pravo, uključujući nemogućnost da pronadje posao po sopstvenom izboru. Jedan pogled na stope nezaposlenosti u regionu dovoljan je za ilustraciju koliko je ovde takva debata suvišna. Od 17 odsto u Hrvatskoj do preko 40 odsto u nekoliko drugih zemalja, nezaposlenost ostaje izvor svih problema za ekonomije Balkana. države čine sve što mogu da privuku neophodne direktne, grin fild investicije, kao najsigurniji način za smanjivanje stope nezaposlenosti i stvaranje novih radnih mesta, dok se, istovremeno, suočavaju sa brojnim teškoćama. Relativno visoka cena radne snage, bar u poredjenju sa nekim drugim područjima u svetu, poput jugoistočne i istočne Azije, jugoistočnu Evropu čini manje atraktivnom za multinacionalne kompanije koje su najpoželjniji investitori. Pokušaji države da obezbedi veće profitne margine za moguće investitore koji izračunavaju troškove radne snage, vodi ka smanjivanju poreskih obaveza, što znači da državi ostaje manje novca za ispunjavanje obaveza iz paragrafa 1 Člana 23, zaštite od nezaposlenosti. Takodje, sve zemlje u regionu pate pod teretom sive ekonomije, naročito na tržištu rada, gde ogroman broj ljudi radi ilegalno, bez socijalnih doprinosa na minimalne plate koje primaju. Zabrana diskriminatorskih plata, u situaciji visokih stopa nezaposlenosti, izgleda da je od manjeg značaja. Argumentacija za to jeste da ljudi treba da budu sretni da dobiju bilo kakvu platu, i da ne bi trebalo previše da brinu da li ta je ta plata fer i da li omogućava adekvatne standarde života iz Člana 25. Deklaracije. Ovo ne znači da nema i drugih formi diskriminacije, naročito prema ženama, ne samo kada je reč o pravu na porodiljsko odsustvo i pravu na privatnost i suverenost osobe. Prilikom intervjua za posao, ženama se postavljaju pitanja o bračnom statusu, planovima za decu, a u ekstremnim slučajevima, od njih se traži da potpišu izjavu da neće ostati u drugom stanju u toku nekoliko narednih godina. Problem je i rad dece, naročito u sektoru sive ekonomije, gde se deca svih uzrasta koriste za prodaju svake vrste švercovane robe na ulici. Pravo na pravednu i fer platu takodje je problem. Ovo je posledica nekoliko razloga, od kojih je nezaposlenost, još jednom, najveći. Kao što smo rekli u prethodnom tekstu, bilo koja plata i bilo koji posao bolji je od situacije gde nema nikakvog posla i nikakve plate. Pored toga, većina poslovnih ljudi u regionu i dalje zahteva visoke stope profita kakve su poslovi donosili u ranim danima poptuno neregulisanog kapitalizma kakav je postojao tokom devedesetih, naročito tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, kada je trgovina robom koja je podlegala sankcijama omogućavala da se stekne bogatstvo preko noći. Kamen temeljac svake forme kapitalizma, potreba za uvek većim marginama profita danas, na mnogo više regulisanom tržištu, znači da će poslodavci pokušati da uštede gde god je to moguće, i najverovatnije, na uštrb plata zaposlenih. Konačno, tu je i problem sindikata i organizovanja radnika. Takodje onemogućeni u većini zemalja visokom stopom nezaposlenosti, koja poslodavcima, naročito u manjim preduzećima, omogućava luksuz da otpuste sve radnike koji su voljni da se organizuju i lako ih zameni na tržištu rada, sindikati izgleda da još uvek pokušavaju da pronadju svoju pravu ulogu u modernim društvima, u smislu zaštite radničkih prava i kolektivnog pregovaranja. Najveći i najjači sindikati ostaju u javnom sektoru i onim velikim kompanijama koje su uspele da prežive privatizaciju ili stečajeve tokom prvih godina tranzicije. Povremeno, sindikati ili organizacije penzionera uspevaju da otkriju svoju prirodnu političku snagu i nateraju političke partije na razna obećanja tokom predizbornih kampanja, ili čak da osvoje mesta u parlamentu, kao što je slučaj sa Hrvatskom strankom penzionera, koja ima tri mesta u hrvatskom Saboru. Većinom vremena, medjutim, sindikati nemau značajnu ulogu u pritiscima na vlade, bilo zbog razjedinjenosti u spostvenim redovima, bilozbog straha da bi bilo kakav pokušaj zaštite radnika mogao da ugorzi mogućnost zemlje da privuče investitore ili ambicije za ulazak u EU. Za detaljnije o ovim i drugim pitanjima, i kako se ona odražavaju na pojedinačne zemlje regiona, pogledajte članke o svakoj zemlji pojedinačno. Albanija Bosna i Hercegovina Hrvatska Kosovo Makedonija |
Verzija za stampanje
Nazad na vrh
